Narodna imena. Cremoš, sremuž, sremuša i sremuža, medveđi luk, divlji luk.
Botaničke karakteristike. Sjajni zeleni listovi kopljastog oblika, nalik na listove đurđevka, rastu iz duguljaste lukovice obavijene belom providnom ljuskom. Glatka svetlozelena stabljika sa okruglom belom cvasti dugačka je do 30 cm.
Stanište. Raste na vlažnim livadama bogatim humusom, zatim na senovitim vlažnim plodnim ravnicama, ispod žbunova i u listopadnim i planinskim šumama.
Upotrebljivi delovi biljke. Listovi i lukovice.
Hemijski sastav. Sadrži glikozid alin, eterično ulje, askorbinsku kiselinu, mineralne materije.
Primena. U našem narodu postoji uverenje da nijedna biljka ne čisti tako dobro krv i sistem za varenje kao sremuš. Ima jako dejstvo na crevne parazite, sprečava infekcijske upale sluzokože creva, snižava visok krvni pritisak, a i odbrana je od gripa i groznice. Pored delovanja na crevni, sremuš povoljno deluje i na kardiovaskularni sistem sprečavajući arteriosklerozu, otklanjajući nesanicu i nesvesticu. Rane koje teško zarastaju bivaju brzo izlečene ako se premažu svežim sokom od sremuša.
Način upotrebe. Kao začin: sveži listovi sremuša se iseckaju pa se ovaj začin stavlja u supe i čorbe, umake, salate i jela od mesa, ili se njime pospe hleb. Esencija od sremuša: sitno naseckanim listovima ili lukovicama rastresito se napuni boca do grlića a zatim se masa prelije rakijom od žita ili nekom drugom domaćom rakijom jačine 38-40%. Boca se 14 dana drži na suncu ili na toplom. Vino od sremuša: puna šaka sitno naseckanih listova se prokuva u četvrt litre belog vina, po ukusu zasladi medom ili sirupom i tokom dana pije polako, gutljaj po gutljaj.
